Опис

БЕЛЕШКА О БРАНКУ ЋОПИЋУ

Бранко Ћопић (1915–1984) један је од најдаровитијих, најчитанијих и највољенијих српских писаца. Његова књижевност за децу оплеменила је преко седамдесет генерација. Јежева кућ(иц)а је ремек-дело те књижевности. Иво Андрић га је сматрао најспонтанијим, најдаровитијим и најдуховитијим приповедачем: „чим проговори – ето приче; чим отвори уста – ето смеха”. Био је међу највећим нашим смехотворцима, чија су дела најдуховитији лек против досаде.

Рођен је у селу Хашани у Босанској Крајини, од оца Вида и мајке Соје (Софије) Новаковић. Кључна личност његовог живота, посебно детињства, јесте дед Раде, кога је опевао у својој прози. То је најзначајнији и најпознатији дед српске књижевности. Дедова кућа и башта сљезове боје заштићени је свет слободе и детињства Бранка Ћопића, исприповедан и опеван у чаробној књизи Башта сљезове боје (1970).

Четири разреда основне школе завршио је у Хашанима (1921–1925), а нижу гимназију у Бихаћу (1926–1930). У основној школи је упознао другара Николу, личног заштитника, који ће у његовим књигама израсти у Николетину Бурсаћа, српског Дон Кихота (Доживљаји Николетине Бурсаћа, 1956). Сервантес је био Ћопићев најдражи писац.

Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Сарајеву и Карловцу (1930–1934), а Филозофски факултет је дипломирао у Београду 1940. године. Прву књигу Под Грмечом (приповетке) објавио је 1938. године, када је добио награду Академије седам уметности, а Ракићеву награду 1939, када је објавио књигу Борци и бјегунци. Награду САНУ добио је 1940, када су се појавили Планинци. Ћопић је награде коментарисао: „Наградица, каква била/рођеном је синку мила”.

Био је члан САНУ и Академије наука Босне и Херцеговине.

Носилац је низа одликовања: Партизанске споменице (1941), Ордена заслуга за народ I и II реда, Oрдена братства и јединства I реда, Ордена Републике, Ордена Југословенске заставе са лентом.

Његови романи, приповетке, сатире, хумореске и песме превођени су на више језика.

Све што је имао оставио је своме народу оснивањем Задужбине Бранка Ћопића.